,,Čačak je mirisao na sveže maline i lokomotive. Jurimo uz mutnu Moravicu između Kablara i Ovčara. Penjemo se, s naporom, uz golu glomaznu planinu. Evo nas najzad na samom vrhu među pticama i oblacima, između dva vetra, u visokoj travi i cveću koje leluja. Letimo nad crnim šinama.” (Potera za pejzažima, P. Milosavljević, 1932.)
Iznenađujuće često ovih dana odjekuje neuobičajen žamor kablarskim vrhovima. Bučna kakofonija ljudskih glasova, građevinskih mašina sa hidrauličnim nastavcima, lomljava i pucanje stenja, kotrljanje kamenja, krik iščupanog drveća i tresak pri padu na zemlju koja ih je vinula u nebo, nadglašavaju tihi život kablarske vasione. Ne čuje se puckanje suvih grančica pod pritiskom stope planinara, ne čuje se šuštanje gmizavaca pri skrivanju od nepoznatog i nezvanog gosta, ne čuje se fijuk vetra koji krošnje cera, bukve, graba pokušavaju da zauzdaju, ne čuje se pogled kakvog šetača oslobođenog u čačansku ravnicu, ne čuje se misao, ne čuju se ljudi. Kablar se pretvorio u buku!
Dve godine za nama su prošle u pokušajima da se sa nadležnim državnim institucijama pronađe način ostvarenja ideje temeljnijeg prilagođavanja kablarskog prostranstva potrebama masovnog turizma. Ali velika buka sprečila nas je da se razumemo. Želja da se istraje u izgradnji staklenog vidikovca, još jednog hrama antropocentričnosti na vrhu Kablara, podiže nepremostiv zid između dve etike, između dva shvatanja života, između dve filozofije, između dve metafizike. U sudaru ideja zadrhtao je i uplašio se Veles, čuvar šume; zaplakao je Hrist gledajući metež u Srpskoj Svetoj Gori; nasmejao se bog Kapital i počešao svrabni mu levi dlan, sluteći, valjda, biće novca.
Zaurlali su, nedavno, bageri u kablarskoj šumi. Pala su prva stabla. Jesu li ispustila bolan jecaj iznenadnog trenutka svoje prolaznosti – ne znamo. Jesu li padajući na tle viknula nešto sa kablarskog vrha i poslala svoj eho kroz čačansku dolinu u večnost – ne znamo. Da li je njihov pad zadržao težak gutljaj pljuvačke u našim grlima i sumoran teret tuge u našim grudima – jeste. Svesni da puteve treba graditi na korišćenje ljudima, razumevajući da su oni potrebni kablarskim selima, želeći da kablarski gorštaci dobiju komunikacije kakve zaslužuje njihova vekovna istrajnost i izdržljivost, a znajući da se novoprobijenim putem do kablarskog vrha izlazi u jedan ćorsokak i da teška mehanizacija za sobom podiže prašinu prevare, dižemo svoj glas. Mimo pravnih normi koje je država sama postavila, mimo potrebnih dozvola, zatvarajući prilaze i puteve uz upotrebu privatnog obezbeđenja, kao garde kerbera, mimo dogovora i obećanja datih, kao da reč ne vredi jednog kamička koji je vetar otkinuo sa krhke kablarske stene, probijen je put. Ionako mučnoj slici naivne demonstracije ljudske nadmoći nad prirodom, doprinela je tužna zavada ljudi ljudi na Kablaru. Opskurni individualci, vodeći se sitnim interesima i mračnim motivima, nastoje da među ljudima stvore animozitet kakav im ne priliči. Koristeći se podmuklim praksama, o nama koji stojimo na vrhu Kablara, iznose neistine, želeći da budemo omrznuti, jer u nama vide prepreku za brzu devastaciju kablarskog vrha.
Godina za nama je prošla u nameri da se Kablar izjednači sa drugim planinama. ,,Hej”, čuje se iz daljine, iz senke, ,,hej, postoji vidikovac na Alpima, na Himalajima, u Velikom kanjonu, na Biokovu…” Pitam se, postoji li vidikovac na Mesecu? Ima li prostora da se popnem na neki vidikovac i pogledam užarene reke Merkura? I pitam se, gde je ta planina Himalaji? Ima li na njoj snega i kako se tamo kroz sneg probija bagrem? Odjekuju li nikoljska zvona stenjem Velikog kanjona? Kaplje li i na Alpima voda u kamenu zdelu u steni kao na Savinim vodama? Da li sa vidikovca Biokova mogu da vidim meandre Morave ili pučinu mora? Da li stena vrha Ararata jeste mekano odmorište posle napornog penjanja ili samo pristanište za brodove? Ima li u Mlečnom putu dva ista mesta? Dve iste duše? Kablar peva da je jedinstven. Laž je da je univerzalan. Sa dušom Kablara moguće je samo uskladiti svoju dušu, ne i poistovetiti ih.
,,ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj”
(Poeziju će svi pisati, B. Miljković)
Mala planina, veliko eskapističko utočište, postala je noćna mora. Sve je bučnije. Pomenutoj kakofoniji pridružuju se policijske sirene i grmljavina iz Vlade Srbije. Kažu, dolazi srpski premijer. Eto prilike da saopštimo svoju bojazan. Eto prilike da pronađemo sagovornika. Eto prilike da kažemo ono što kablarska šuma i kamenje pričaju nama.
Avaj! Kao pretorijanska garda stoji čačanska policija ispred svojih sugrađana, obezbeđujući nesmetan prolaz automobilima premijera. I na maloj planini, pokazaše se kosmičke razlike. Zaklanjaju svojim telima transparent na kojem piše: ,,Na visoko podigli se sutereni”, valjda znajući da zablaćki poeta i krfski tragičar nastavlja: ,,Svi podmukli, svi prokleti i svi mali/ Postali su danas naši suvereni.” Zna i premijer, a zna i policija težinu ovih stihova i pred njima oseća stid, kao katarzu. A sloboda zove. I u pokušaju da se zbace stege, već jednom zbačene u veku za nama, padaju jedan za drugim u policijske aute oni koji bi želeli da kao do sada udišu širinu Kablara. Jesu li ispustili bolan jecaj iznenadne spoznajea svoje nemoći – jesu! Jesu li padajući na tle viknuli nešto sa kablarskog vrha i poslali svoj eho kroz čačansku dolinu u večnost – jesu! Da li je njihov pad zadržao težak gutljaj pljuvačke u našim grlima i sumoran teret tuge u našim grudima – jeste! Da li je on zov, usklik, zvono na snažniju borbu i potpunu istrajnost u borbi za kablarski vrh – nema sumnje da jeste! Naše bilo ubrzano kuca u želji da uhvati ritam bila planine. Valjda oseća uzbuđenje i radost zbog prilike budemo uz nju.
Gledam Kablar i razmišljam, koliko je još vekova pred njim. Koliko još duša ova div-planina može u sebe da primi. I koliko ptica i koliko zmija i koliko cvrčaka i koliko svitaca. I koliko taj balans možemo da poremetimo svojom pohlepom. I možemo li da je obuzdamo? Pohlepu. I ne bi li bilo lepše silan novac usmeriti na obnovu dotrajalih kablarskih puteva, na osnaživanje kablarskih domaćina… I ne bi li… Ali od buke u glavi ne čujem misao. Otkotrljala se ušuškana u granje u bagerskoj kašiki. I pitam se, hoće li opet biti tihe buke na Kablaru. Onakve, kakva svira na Kablaru još od jednog minuta pre Velikog praska. Zato, dođite na Kablar da sa nama razgovarate, dok još uvek to zasigurno možemo. Da razgovaramo na mekoj steni malene planine vasionske širine. I čućete muziku kablarskog života. Nju stvaraju šumovi, cvrkuti, kotrljanja, koraci, pucketanja, a ne autobusi, telefoni… I ta muzika možda neće dozvoliti da se čujemo. Ali i ne mora, jer:
,,I ta svirka naše razgovore priječi,
I ti sneni zvuci jesu naše riječi.”
(Fis-harmonika, T. Ujević)
Pavle Radojičić, Zeleni talas Čačak
